ZOMEJSKI SABIRNI CENTAR

Vladarka Zomeje je lično, čim se vratila sa uspešne turneje po susednim zemljama,  kao uostalom i sve drugo, potpisala dekret kojim se naredjuje hitno obeležavanje nebockanih, kako dece tako i roditelja, kao i svih zlih bundžija  antibockanaša.

Vojska je po naredjenju odmah prestala da pravi nasipe pred predstojeću najavljenu poplavu jer je nezdravlje nacije postalo prioritet.  Posebno obučeni vojnici su  krenuli da na brižljivo odabranoj lokaciji grade i sagrade veliko sabiralište za označene. Preko noći su porušene neke nezakonito podignute kuće, par sumnjivih muzičkih studija i hangar u kome su snimani ponekad neki rijaliti programi, došli su buldožeri iz cele zemlje, sve obnoć prekopali i sve poravnali.  Takav entuzijazam poslednji put je zabeležen samo kad se odlučno čistilo zemljište namenjeno dizanju velelepnih kuli Crnograda na vodi, i kada su legendarno rasterani čuveni pacovi, zmije i narkomani, toliko često pominjani u lokalnim komedijama. Sada je jednoglasno odlučeno da taj novi prostor sa najsavremenijim šatorima i ogradjen trostrukom bodljikavom žicom bude smešten izmedju deponije i nuklearke, dakle tamo gde ni jedan uspavani Zomejac ne bi ni na javi nogom kročio. Tu je odmah i istina, nekad najznačajnije arheološko nalazište Zomeje, koje država toliko brižljivo čuva da ni jednom turisti ni naučniku nije dozvoljena poseta. Zapravo, nikom nije dozvoljena poseta, jer nalazište pohranjuje neke vrlo neobjašnjive, mutne i neprijatne činjenice iz prošlosti ovog naroda. Neko bi mogao da pomisli da je zaista ovde najstarije evropejsko naselje sa razvijenom metalurgijom u vreme kad se o tome ništa nije znalo, a tu je i nekakvo pismo koje probudjeni sektaši smatraju najstarijim pismom na svetu iz kog su se izrodili i razgranali svi drugi jezici. Obelodaniti tako što značilo bi haos u diplomatskim odnosima sa oduvek ratoborno raspoloženim susedima i uvredio bi čitav niz zemalja koje sada oblikuju sudbinu planete. Pod parolom bez svega se može, Zomejska vlada je polako rastućom deponijom djubreta i njenim miomirisom oterala sve u početku zainteresovane za proučavanje ovog nalazišta. Konačno, jedna od krilatica vodeće partije bila je NE ŽIVI SE OD KRVAVE PROŠLOSTI, VEĆ OD MAŠTOVITE BUDUĆNOSTI. Tako da je ideja vladajućih da se upravo tu smesti sabiralište nebockanih bila jednostavno  genijalna. No, nije problem ležao u smeštaju, nego u prepoznavanju. Kako prepoznati nebockane? Recimo, lako je prepoznati obolele i zaražene.Simptomi se znaju, golim okom su vidljivi i na koži i na licu i po celom telu, ali kako prepoznati zdrave nosioce budućih epidemija, kada izgledaju gotovo sasvim normalno? Kako prepoznati budne od uspavanih? I jedni i drugi se kreću, rade, plaćaju porez i račune...imaju iste frizure, oblače se u istim radnjama, iste su škole pohodili i pozavršavali...

 Istražujući malo načine kako da se što efikasnije i brže dodje do prepoznavanja, a zatim i tačnog popisa i sabiranja  ovih opasnih po državu elemenata, odgovorni su  uočili da je tako nešto radjeno i uoči kao i tokom samog drugog velikog rata, kada su  drugačiji ljudi bili obeleženi žutim trakama sa jasno vidljivom Davidovom zvezdom. Do tada gotovo napuštene tekstilne fabrike Zomeje su krenule da rade danonoćno, svi nezaposleni u Zomeji dobili su posao i po dizajnu slavne zomejske slikarke, izradjene su 12 santimetara široke ružičaste trake sa modernim čičak trakama. Zašto baš ružičaste? Pa to je bila boja vladajuće televizije koja je i sufinansirala nekim donacijama ovaj mega projekat, sa ekskluzivnim pravom javnih prenosa izvršenja smrtnih kazni, kao i intervjua sa rodbinom i bivšim prijateljima osudjenika. 

Na trakama je jasno vidljiv bio znak opasnosti, mrtvačka glava sa ukrštenim kostima, iznad koje je stajalo medjunarodno HAZARD a sasvim ispod  vrlo čitko ispisan natpis NEBOCKAN. 

Za pripadnike manjina, štampane su adekvatne trake na romskom, tračkom, germanskom i slovenskom jeziku. Stotine predanih zdrastvenih radnika je danonoćno listalo bockanacione kartone i vadilo podatke. Kada je lista formirana, krenulo se pažljivo i temeljno, od kuće do kuće. Mali, dobro uspavani gradovi u unutrašnjosti nisu bili problem. Ali zato je u prestonici bilo pravo leglo pošasti i zaraze, dvadeset hiljada dece i preko trideset hiljada roditelja, i oko pedesetak gromoglasnih huškača protiv obavezne bockanacije. Trebalo je prvo sve njih prepoznati, a zatim skupiti, zavesti, obeležiti....

Kao nekad u doba Čerčila i velikog britanskog  patriotizma, kada je napravljena flota od civilnih barki, brodova i čamaca za spasavanje engleskih vojnika sa francuske obale, sada je poslat apel svim vozačima i vlasnicima automobila, kamioneta, kombija, autobusa, da pritrče državi u pomoć.

Nisu svi pritrčali, jer su se bojali zaraze. 

Ali mnogi jesu. 

Specijalna policija, obučena u skafandere sa zaštitnim gas maskama na licima, da se ne bi eventualno zarazili nekom neimenovanom dečjom bolešću, do zuba naoružana, sa šlemovima u cik zore je iz kuća kupila decu i roditelje, kao i starce i starice koji su odbili da se zaštite protiv standardizovanog gripa. Posebnim vojnim helikopterima i kamionima, obeleženi su odvodjeni u sabirni centar izmedju deponije i nuklearke, gde im je s osmehom na nadlakticu stavljena još mirišljava, prepeglana nova ružičasta  traka, koju nisu smeli skidati sve dok se propisno ne izbockaju, a oni koji to odbiju – nikada.   Dodeljen im je  smeštaj u šatorima i luksuznim barakama, velikodušno poklonjenih od strane brojnih napuštenih gradilišta širom zemlje.

 Na sve se mislilo: doktori antibockanaši su takodje tu smešteni i brinuli o nezdravlju pitomaca. Učitelji, učiteljice, vaspitačice i profesori takodje antibockanaši koji su predhodno nesputano širili jeres i paniku medju normalno uspavanim ljudima, sad su zaduženi za vaspitanje nevine dece, koju su tako neodgovorno osakatili rodjeni roditelji drugačijim mišljenjem.  Roditelji su tokom dana odvodjeni na rad u deponiji ili nuklearki, zavisno od obrazovanja i sposobnosti.  Na deponiji su radili na plemenitoj reciklaži djubreta, a ugašenu nuklearku su čuvali, čistili, održavali, kao svoju rodjenu kuću. 

Društvo je moglo da odahne. S radošću su čitane novine iskićene na naslovnim stranama  vešću,  koja je varirana od ANTBOCKANAŠIMA ODZVONILO, do ANTIBOCKANAŠIMA DOŠAO KRAJ. Komšija, profesor, pedijatar i vaspitačica iz prvog poglavlja po prvi put posle toliko meseci dobrovoljnog informacionog rata mogli su sad da zaspe kao uspavani ljudi, onim dubokim snom pravednika, i da zatvore brojne novonastale fejsbuk profile sa kojih su u predhodnim danima opominjali i obaveštavali narod o toku dogadjaja. Sve je bilo da ne može biti bolje....

           

            Epidemija je  takodje prestala, preko noći, kao što je i nastala. Velika pobeda nauke i medicine i vladajuće partije patriotskih hejtera izvojevana je nad srednjevekovnim zabludama i laičkim lažima. 

            

             Ali treba reći da su novinari ti koji su bili možda ipak najviše pogodjeni ovim pozitivnim vestima, jer više nisu imali o čemu da pišu...iščekivali su istina željno još veliko javno sudjenje očekujući neka ekskluzivna prava od osudjenih da prenose pikanterije, njihove ispovesti, pokajanja. U slučaju da ne  dobiju odobrenja osudjenih, pribegli bi svojoj neiscrpnoj mašti i štampali izmišljene izjave, jer oni su dobro poznavali pravila Aristotelove poetike, po kojoj je za umetnost mnogo važnije da je nešto MOGLO da bude nego da se zaista i desilo. Iznad faktografije je uvek mašta i kredibilnost. Bitnije je da je nešto VEROVATNO makar i  nemoguće, nego da bude NEVEROVATNO a moguće... Zato su pojedini mediji, u želji da stalno podgrevaju i stimulišu interesovanje za kontraverznu temu bockanacije, sada krenuli da istražuju i nalaze veze izmedju smrtonosnih epidemija iz prošlosti i ove sada. Veza izmedju kuge i morbila je odmah nadjena (obe su zarazne i pogadjaju gradove), kao i veza izmedju variole vere, navodno istrebljenih velikih boginja i rubeole. Sve tri bolesti se završavaju na „le“. Variole, rubeole, morbile. 

            

I sve se zovu boginje. Male, velike, srednje, ovčje, kravlje....sve su to boginje. Nije se ulazilo u vezu izmedju pojmova BOGA i BOGINJA, a savetovano im je sa najviših pozicija u Ministarstvu nezdravlja  da varičelu za sada ne pominju pošto se tek pravi buduća vakcina, pa kada ona izadje u prodaju i primenu, onda da se krene sa masovnim  izveštavanjima o epidemijama i mrtvima. Oh, kako je divno živeti u tako brižno uredjenoj zemlji kao što je Zomeja!

             

                     A šta se desilo sa Belom vešticom? Da li je spaljena na lomači, obešena na Kantaru u centru Crnograda, prognana iz zemlje, zatočena doživotno, da li su je se odrekli najbliži, da li se pokajala? O tome a i o svemu drugome, čitajte u sledećem blogu.....