SLAVUJ

MAJA VOLK

PRICA O SLAVUJU

Da li se još iko u ovim godinama seća divne Andersenove bajke o slavuju,  kineskom caru, i  sjajnoj, pozlaćenoj veštačkoj ptici? Čak i u tim vremenima, kada tehnologija nije ni približno uznapredovala do ovih neslućenih razmera, pripovedači su upozoravali na pomodnost novog, veštačkog, ljudskom rukom napravljenog, nasuprot neizmernoj veličanstvenosti i neponovljivosti prirode. Moram priznati da sam počela da razmišljam o slavuju tek ovog proleća, kada sam postala svesna njegovog svakodnevnog prisustva u mom vrtu u selu Babe.  Tada sam se setila jednog svog putovanja, kada sam bila predsednik katoličkog žirija na filmskom festivalu u Turnhoutu, u Belgiji i bila smeštena u  velikom samostanu u centru grada. 

  Stogodišnje drveće u bašti samostana, mir, spokoj, tišina, stare časne sestre koje su sve bile msionarke po Kini i Africi u mlađim danima, sve je delovala kao kulisa za neki rani film Karlosa Saure. I onda ujutru izađem u vrt, gde je postajala mreža oko nekoliko veličanstvenih drveta, mala zidana kućica za ptice i unutar tih zamreženih krošnji stotinu slavuja i kanarinaca. Taj zvuk, ta pesma, taj spokoj je nešto što se retko doživljava i posle dugogodišnjih meditacija i duhovnih treninga. A tu je, svakom dostupno, oko nas. Samo treba da ih čujemo. Tada sam se negde zarekla da ću i ja imati u svom vrtu jednog dana, takav ograđeni prostor. Razmišljala sam baš kao i kineski car u Andersenovoj bajci. Tada nisam znala koliko ova ptica ceni slobodu i kako ne peva u zarobljeništvu. Nisam znala da kanarince uče preko cda slavujevim pesmama i da u zarobljeništvu ne pevaju slavuji, nego kanarinci.  

 Kada sam prošle godine krenula sa ostvarenjem (koje će trajati godinama i decenijama, u raznim fazama) preobražaja mog imanja u Babama u jednu ekološku, organsku i samoizdrživu prirodnu celinu, gde će rasti biljke koje će me hraniti, u zemlji nađubrenoj mojim bio otpadom, sa izvorskom vodom i geotermalnom energijom, počela sam da razmišljam o tome kako da nastanim slavuje u svoj vrt, a ne kako da ih zarobim. Slavuji se hrane paucima, insektima, crvićima, dakle, bili bi velika zaštita za moje voće… pesma slavuja je negde sredinom juna utihnula, ali u noći su još uvek u šumi nadomak mog imanja pevali. Onda bih viđala visoko na nebu parove, kako lete kao vojni avioni na mitinzima, prave lupinge istovremeno, neugledni, gotovo nevidljivi, sivkasti, ali veličanstveni. Krajem leta, u gustom žbunju kupina kraj puta čulo se tiho čavrljanje mladih, tek izleglih ptica.

 U oktobru su polako, nevidljivo, neprimetno, krenuli put Afrike.  Počela sam mahnito da gledam internet, da tragam za knjigama, da istražujem, da saznajem.  Moj pokušaj da okačim gnezda po drveću naravno nije uspeo, jer slavuji se gnezde na tlu, u neprohodnom gustišu  žbunja.  Gnezdo im je gomila lišća, skriveno ispod kopriva I kupina.  Najomiljenija mesta za njega su lisnate šume sa mnogo prizemnih biljaka, a još više voli grmlje ispresecano potocima i jarcima, obale velikih voda i vrtove u kojima ima gustog grmlja. Tu živi par pored para svaki u tačno omeđenom području koje slavuji strogo čuvaju i hrabro brane od svih uljeza. Na svim mestima koja odgovaraju njihovim potrebama ima ih uvek mnogo.. Kažu da u Španiji, na primer, svaka živa ograda ili svaki grm sakriva po par slavuja.  I onda sam na svojoj terasi, slavujima svirala sećanje na Alhambru, jer kažu, da ih tamo u svakom žbunu ima na stotine…planina Sierra Morena, gde sam u detinjstvu sa mamom kupila crno beli ogrtač I nosila ga na maturskom balu, zapravo je jedan ogromni  slavujev vrt.  I kako se hrani ta gomila pevača?  Uglavnom crvićima i glistama. A na mojim jabukama, koje su rodile kao nikad pre, crvića je uvek bilo koliko voliš….ali, otkad su slavuji krenuli češće da mi dolaze i pevaju, jabuke su sve zdravije.  

 Slavujevo pevanje je toliko komplikovano, složeno I emotivno, da sam zaista ostala bez teksta, ponekad I postiđena našim umećem na koje smo toliko I razorno ponosni. Svaka slavujeva pesma ima I po 24 strofa, raspoloženja se menjaju, počinje prvo kao pesma ljubavi, ali se onda pretvara u bračnu pesmu, pa pesmu o mladima, a očevi podučavaju decu pevanju. Ako ima u jatu dobar pevač, svi će dobro pevati, ako je slabiji, svi će biti slabiji…. Stariji mužjaci redovno pevaju bolje od mlađih, jer i ptice moraju da nauče ovu plemenitu veštinu. Pojedini slavuji pevaju uglavnom noću, a drugi gotovo jedino danju. A ja sam mislila da ja umem da pevam! A onda sam se sažalila na onu gomilu pevačica po estradi, koje očigledno niko nije učio kako da pevaju….

Učitelj slavuj odmah zaćuti čim učenici počnu da mucaju. Poznato je da stari slavuji uskoro prestaju da pevaju pa mladi pevači uče svoju pesmu tek idućeg proleća. Njihove pesme na početku su tihe i šeprtljave, ali kad se u njima probudi ljubav počinju i oni da razumevaju ovu divnu veštinu u kojoj kasnije postaju pravi majstori. Zbog mnogih neprijatelja koji progone slavuje, a pogotovo njihove mlade svaki razboriti čovek izvršava samo svoju dužnost ako ovom plemenitom pevaču pruži i sačuva potrebno mesto na kome može da živi bar donekle zaštićen. Kako nam savetuje zaslužni Lenc, trebalo bi u većim vrtovima zasaditi guste grmove, na primer grmove od ogrozda, i u njima ostaviti lišće koje u jesen otpadne. Slavuj će ubrzo da potraži takva mesta jer odgovaraju njegovim zahtevima. Gusto grmlje ga štiti, a u otpalom lišću skupljaju se crvi i insekti dok se neprijatelj odaje šuškajući po lišću. Više nego od četvoronožnih i krilatih razbojnika treba slavuje da čuvamo od pokvarenih ljudi, naročito od hvatača od zanata i da sprečimo njihov prljav posao. Iako su ovi neuporedivi pevači jako pametni, ipak se nimalo ne plaše zamki, omči i mreža; Stari slavuj, uhvaćen pošto se već jednom pario, redovno ugine i pri najboljoj nezi.

Zašto sam vam sve ovo ispičala?  Zato što je slavuj inspiracija I terapija. Postići njegov spokoj, veštinu, umetnosti, moći pesmom da izraziš osećanja, biti neugledan u perju (garderobi) a veličanstven po duhu i veštini, nešto je čemu veliki, produhovljeni ljudi oduvek teže. I zato,  sadite žbunje, kupine, trnjine, drenjine, koprive, gustiše koji će hraniti I vas I slavuje I ne brinite za stress ako imate ovu veličanstvenu pticu kraj prozora. U Andersenovoj bajci, slavujeva pesma je oterala smrt i okrepila i ozdravila cara. To je apsolutna živa istina. U budućnosti, kada budemo imali zelene kuće, vrtove koji nas hrane I ponovo živeli u skladu sa prirodom, slavuj će nam biti i te kako potreban, neophodan i isnpirativan. Ako mislite da ste protraćili vreme na čitanje ovog naizgled besmislenog teksta o slavuju, a vi nastavite da se zagađujete sa vestima iz politike i crnim hronikama. Ja odoh da slušam slavuja (malo tehnologije nije na odmet – proletos sam ih snimala i sada me uspavljuju sa narezanog cda…).