OPSADA BELE VEŠTICE

           

Krila se naravno. Nije odgovarala na emotivne pozive predanih novinara. Nije ih udostojila odgovora a oni su samo hteli da dodju do istine. Zato su pripremili pitanja, plaćali debelo prvo policajce koji po kućama idu i uručuju pozive za informativne razgovore, da im dojave kad su uručili poziv, zatim vredne i predane i nadasve diskretne  portire u policiji da im  opet dojave trenutak kad se ona pojavi, i konačno sve one kojima je kroz ruke prošao zapisnik sa saslušanja. Poslušali su i poštenog profesora neurologa koji im je savetovao kako da uplaše šarlatanku. Srećom nisu morali da plate i dokone roditelje klinaca iz kraja, koji su poneti emocijama iznetim u novinama, rešili da svoju gradjansku dužnost ispune tako što će da sistematski da uništavaju i oštećuju sve što pripada beloj veštici. Njen auto je svake večeri patriotski greban, zalivan jogurtom,  radkapne su lomljene i skidane jedna po jedna, čak su i prednju masku iščupali, što je, priznaćete,  bilo vrlo kreativno i maštovito.

Dva mlada naoružana policajca su zakucala na njena vrata. Uručili su joj dugo iščekivani poziv za informativni razgovor u policiji, koji su inventivni novinari sa blagoslovom svojih urednika, nazvali istragom, da bi cela stvar dobila naravno na težini. Htela je da im napravi sok, ali srećom, ukinuta joj je struja tog dana i opasni životvorni blender srećom nije radio.

Direktor škole gde je predavala neke gluposti, takodje ju je pozvao  na razgovor. Vrlo jasno joj je predočeno da niko više neće tolerisati njen bundžijski način držanja nastave. A kakav je to uopšte bio način miniranja dve stogodišnje tradicije discipline i visoke dresure dobrih i poslušnih gradjana i pacijenata!

-         Da li je tačno da branite deci cigarete i da ih terate da trče oko škole? Da ste izjavili „Spalite škole, deca vas mole“?

Mladi novoizabrani direktor škole je u ruci držao dopis djaka koji su se žalili na vešticu.

-         Evo šta kažu vaši učenici: mi smo došli u školu da nešto naučimo a ne da jedemo jabuke i pričamo o zdravlju. Profesorka nas tera da dišemo, oživljavamo vodu i jedemo voće na času. Moramo da pomeramo klupe, da sami istražujemo i čitamo, čak nas tera da pišemo olovkom po hartiji! Uto, kasni ili ne dolazi na nastavu,  želi da se intimizira, čak i da nas grli i dodiruje. Govori protiv naših roditelja, a mi čak ni ne znamo šta ona predaje. Jednom smo morali da se gledamo u oči što je izazvalo dve naše drugarice da plaču. Mi ne želimo da nam ona više predaje.

Veštica je delovala prilično slomljeno. Kao da je izgubila tlo pod nogama.

Direktor je nastavio, vrlo autoritativno i argumentovano.

-         Profesor ne sme da se intimizira sa djacima. Vaše je da predajete, njihovo da slušaju, nabubaju i odgovaraju. Te vaše kerefeke moraju da prestanu, inače ćemo vas najuriti sa nastave.

Klimnula je glavom, ćuteći. Kao da je iznenada iugubila svaku želju za pričom. Nije se čak ni branila. A kako bi, kad je sve izrečeno bila istina. Pokušala je da se osmehne i izašla. Dok je prolazila hodnikom, gledale su je prekorno kolege i koleginice, svi oni koje je izneverila time što nije umrla deset godina ranije. Sada je neki mladi diplomac mogao da predaje umesto nje, a ne da ona zauzima njegovo mesto.

Čim je Bela veštica za sobom zatvorila vrata, direktor je pozvao prvog novinara  iz najtiražnijeg dnevnog lista Reflektor, da ga obavesti o kretanju veštice i upravo završenom razgovoru...

Novinari su uskočili u uvek spreman auto i pojurili u susret opasnici.

Zatekli su je na parkingu škole. Opkolili su je oprezno sa svih strana, i krenula je paljba pametnih pitanja:

-         Da li ste primili poziv? Kako ćete se braniti na sudu? Da li se osećate odgovornom za smrt dece? Šta ćete da kažete  u policiji?

Pogledala ih je mirno i onako podrugljivo  prozborila.

-         Poziv sam primila, za glasanje....i glasala sam.

Hrabra novinarka držeći veliki crveni mikrofon ispred sebe, nezastrašena ovim 

otvorenim nipodaštavanjem, istupila je i osula paljbu. Za njom su krenuli i drugi, i hrabra četa boraca za istinu opkolila je veštičin auto. Pitanja su pljuštala, jasna, mudra, slobodna, biseri profesionalne veštine:

-         Da li i dalje mislite da bockane nisu dobre? U koji zatvor biste voleli da idete? Šta kažete na to da su upravo nebockani izazvali epidemije? Da li smete sebe da pogledate u ogledalu? Dokle mislite da se „vadite“ na vaše dete koje je navodno oštećeno bockanom, što je naravno, čista laž? Gde se sastaje vaša tajna organizacija? Ko su i drugi članovi? Je l vas muči savest? Zašto se krijete i bežite?

Ranjena zver ne zna gde udara. Tako je i ova opkoljena prevarantkinja konačno pukla i  sikćući preteći, s osmehom rekla:

-         Sve ću vas ja nadživeti... Nadživeću sve vaše tiraže. Nadživeću vaše jutarnje programe sa debelim nutricionistima i masnim kuvarima. Vaše kurve, striptizete, razdrljene pevačice, lažne jebače i pijane plastificirane lepotice. Nadživeću vaše dnevnike, diktirane od strane polupismenih ali gramzivih urednika. Nadživeću sve vaše optužbe, osude, paljevine, smrtne presude, nadživeću i upravnike zatvora i korumpirane psihijatre. Nadživeću sve vas koji ne razmišljate, koji klimate glavama i smišljate drske lažne naslove. Nadživeću vaše vladare, vaše bolnice,  vaše farmaceute, vaše poreznike i inspektore. Nadživeću i vaša pretrpana groblja,  vaše kafenisanje, vaše rakije, cigarete, vaša prežderavanja, vaše zlo, vašu pakost, laži i želju za senzacionalizmom...nadživeću i vaše urednike, i vaše direktore i vaše političare. Vaše jadne novine i još jadnije čitaoce. Nadživeću vaše naslove, vašu mržnju, bedu i prevrtljivost. Čak i ako me ubijete, ja ću vas nadživeti....

Srećom, niko se nije probudio od ovih gluposti.

Novinari su sažaljivo i sneno gledali ovu ludaču a hrkajući fotograf je vredno sve vreme škljocao i škljocao.

Sasvim neočekivano, došli su do novih sočnih naslova koji će i te kako podići tiraž i gledanost. Na neki način, bili su joj i zahvalni. Konačno, i oni su osećajni, saosećajni i mudri ljudi...

Vrtoglavi tiraž narednog dana je to nesumnjivo i potvrdio.