ZOMEJA TREĆI DEO ILI ŠTA JE SVE ISTRAŽITELJ NAŠAO U DOSIJEU BELA VEŠTICA

Centar Crnograda, prestonice zomejske ohole drzave, čuven je po nepreglednim redovima živopisnih drveta narandži. Narandže su divlje, opore, kisele i gotovo nejestive, sasvim su drugačijeg sastava od uvoznih sočnih pomorandži, ali imaju dvostuku ulogu u životu I kretanju uspavanih masa stanovništva. Recimo, jedan od drevnih ali sasvim benignih I turistički atraktivnih dogadjaja su ulične demonstracije koje sve vladajuće stranke sa radošću dopuštaju kao jedan od ventila nagomilane narodne napetosti, posle čega se mnogo bolje i duže biva u letargičnom snu. Bitno je samo nikako ne buditi te mesečare koji vole da lutaju centrom. Radosna masa bi tako mesečarila I bacala narandže na skupštinu, automobile, spomenike, političare, a bogami, I vojska se rado laćala zrelih narandži, od oktobra do maja, te gadjala protivnike. Nikada se ništa značajno nije desilo zahvaljujući tim demonstracijama, osim možda jednom, ali to je brzo i davno zaboravljeno, uostalom, kao i sve drugo. Podučeni  divnim Šekspirom koji u Snu letnje noći daruje Puka metlom da počisti ostatke snova i oblaka sa ulice, tako bi i vlast lepo počistila sve i kao da ništa nije bilo….samo bi sve mirisalo na nežni sok narandži. Jer, narandža kad vas pogodi u glavu, ona se samo raspolovi i oblije vas njen smirujući sok. Bačena narandža ne može da razbije prozor, rascopa glavu, zapali automobil, natera suze u oči ili izbije nekom zube. Narandža je dakle, drevna, tradicionalna i tako savršena voćka isključivo stvorena za izražavanje besa mase. Bela veštica čiji mozak od trenutka njenog budjenja ne prestaje da smišlja načine za subverzivno miniranje temelja društva, usudila se da predloži, istina, na svojoj fejsbuk stranici, jer gradonačelnika takve trivijalnosti i gluposti  sasvim logično ne interesuju, ludi plan da se narandže poseku i umesto njih da se u dvorištima škola, po parkovima, ispred moćnih dugačkih spavaonica Novog Crnigrada, i u samom centru, posade – neprskane jabuke i kruške !

1.      

             1. Sadjenje voćaka po gradu.

To što bi deca lomila vratove verući se po drveću, a u demonstracijama silni izginuli jer jabuka tvrda kao kamen može i da ubije nekog, nju nije zanimalo, ona je tvrdila da bi nacija tako bila zdravija, a voće dostupno siromašnima !  A kazne svetske zajednice zbog kršenja zakona o preporučenom genetski modifikovanom voću, to nikom ništa?  I što bi demonstranti, u nedostatku omiljenog oružja, posegli za granama i udarali sve živo ? Koliko još mrtvih treba, gospodjo da biste vi priznali i odrekli se svojih grešnih misli ?

2.      

              2. Zagovara prekid uvoza i distribuciju tradicionalnog crnog okrepljujućeg napitka, kafe.

Udarac na jutarnji ritual Zomejaca je ravno samoubistvu, pa opet, u jednom od predgovora nekoj svojoj setkaškoj knjizi, ova samozvana žena izlaže izmišljenu teoriju, bez i jednog naučno verifikovanog dokaza, o pogubnosti crnog napitka. A šta će biti sa našim cigaret turizmom kad bi se ne daj Bože, zaista ukinula kafa ? Nikotin se tako divno slaže sa kofeinom i metilksantinom, hemikalijama koje nam bude neprestanu želju za druženjem, bliskošću, širenjem najskrovitijih tajni, što ona zamislite, zove ogovaranjem, a u sprezi sa alkoholom daje Zomejcima taj čuveni osmeh i elan, bez koga bi se fabrike zaustavile, preduzeća bankrotirala, a ceo politički i ekonomski sistem otišao dodjavola !  Atak na kafu je sigurno najpodmukliji pokušaj da se kako ona kaže, « Zomejci skinu s droge i konačno probude » ! Ima li deteta u ovoj zemlji koje nije srknulo kafu i povuklo prvi dim kao znak odrastanja ? Šta bi onda pili naši mladi nezaposleni ljudi koji po ceo dan sede po kafićima i bleje sa radošću, dajući prestonici atmosferu nedelje i tokom radnog dana ? Da piju ogavne zelene sokove ? To bi bio krah celokupnog društva. Zemlja bi preko noći postala zemlja staraca koji nemaju nameru da umru…

3.      

               3.  Zatvorila bi sve mesare i ribarnice.

I time, nema sumnje,  razorila ekonomiju zemlje, ostalo bi bez posla stotine hiljada zaposlenih u mesnoj industriji, a lančano, izazvala bi time ceo haos: devedeset procenata kukuruza sadjenog po njivama širom Zomeje,  namenjeno je ishrani stoke. Polovina svog svetskog ulova ribe ide u hranu za stoku. Zaštitni pesticidi, čudotvorni antibiotici, hormonalni lekovi,   sve se to daje divnim nam kravama I svinjama, koje su Stvorene Božjim planom da se prehrani stanovništvo. Zamislite sad opustošene ribnjake, izgladnelu, nezaklanu stoku koja tumara brdima I umesto da gasovima iz stomaka neprestano održava rupe u ozonskom omotaču zemlje, bez kojih bi globalno zagrevanje bilo nezamislivo, ona pase travu I plaši stanovništvo. Na hiljade visoko obučenih radnika, vozača, mesara, preko noći bi izgubilo posao. Šta da radi siroti direktor mesne industrije, kada ostane na ulici, a mora da plaća svoja četiri krvavo stečena stana u centru grada? Da ode u svoju vikendicu na Tasosu? Šta će biti sa ponosnim roštiljarnicama I pečenjarama, šta će biti konačno sa našim Uskrsom I Božićem? Kako ćemo slaviti svadbe I sahrane, krštenja I razvode, rodjenja I diplome, bez mesa? Da jedemo stočni kukuruz?  Naši sportisti će se osušiti I od gladi probuditi, kao onaj nesrećni svetski šampion Roković koji je godinama bio prvi pa zatim skinuo pravoslavni krst sa vrata I otišao u sektu zdravljaša!  Trener ga je zalud nutkao škembićima, sarmama, rebarcima, batacima, slaninom, pohovanim mozgom, krvavom džigericom, guščijom paštetom, ali ovaj je toliko već bio zaglibio u droge zdravlja, da mu povratka nije bilo. A ko ga je navukao na otrovne bilke? Pa bela veštica!  Zbog nje više nismo prvaci sveta!  Zbog nje najveći medju nama odbija da jede roštilj!

4.      

                     4. Objavila je fotografiju na instagramu sa slikom svoje „aure“, i sasvim    poremećenog uma napisala „aura je bele boje što je vrlo retka pojava, samo kod visoko duhovnih ljudi, a dve tačke  su dva andjela na mojim ramenima....

Pa mislim, šta reći....da mi ostali nismo duhovni ljudi? zar to nije dokaz? Andjeli, aure? Gde je tu nauka?  Da je ludi zomejski naučnik Vesla bio normalniji, gramziviji, motivisaniji parama, usredsredjen na zvaničnu svuda priznatu nauku, gde bi nam kraj bio! A ovako, zato što je teško oboleo pred kraj života i razgovarao sa vanzemaljcima, pominjao te aure i andjele, izazivao zemljotrese, prodavao dušu djavolu,  praktični Amerikanci su sve te tajne dabome zakopali duboko u sefove Pentagona, da slučajno Veslin virus ne izbije napolje i razbudi čovečanstvo. Šta vrede svi njegovi izumi, kad je izdao nauku i krenuo u para nauku, parapsihologiju i sve te para para bezparice....

5.    

                                      5. Zabranila bi uvoz svega i svačega.

Eto šta se dešava kad se laicima  dozvoli mešanje i razmišljanje na temu ekonomije i politike. Šta bi ljudi kupovali kada bi zabranili uvoz svega i svačega? Od čega bi živeli naši velelpni trgovinski centri, gde ljudi ostavljaju i poslednju paricu svojih plata? Zar  tu osnovnu radost dokolice da nam oduzme? Da prestanemo da kupujemo sve i svašta? Pa da se poubijamo medjusobno....Kako bi majke smirivale decu bez uvoznih šarenih bombona i žvaka? Čime bi se žene tešile u periodima depresije?  I šta je sledeće?

6. Zabranila bi uvoz automobila.

Zabrana uvoza automobila?  Kada bi ogoleli naše trotoare ostala bi pustoš, ljudi bi morali da pešače kao u srednjem veku, bebe bi plakale u kolicima jer ih raspamećene majke više ne bi mogle da uspavljuju izduvnim gasovima...čime bi se ponosili naši muškarci, u šta bi gledale devojke, pa ljubav bi nestala sa nestankom džipova, elegantnih limuzina i romantičnih dvoseda! Čime bi se prevozili popovi i političari, zvanični kriminalci, mafijaši, sponzoruše i drugi naši velikani ? kako bismo uopšte funkcionisali? Zar ponovo da nas svet ismeva zbog domaćeg komunističkog automobila Barjaka, zar teškom mukom dovedeni stranci da pobegnu i ostane nam kao nekada,  jedna jedina bedna fabrika sklepanih automobila?  A naše rascvetale , širom zemlje posejane pumpe benzina i dizela? Od čega bi zemlja ubirala porez? Da nećemo možda da se vozimo na vetar, vazduh, sunce?

            

          Glavni istražitelj, koga je malo toga još moglo da iznenadi, nervozno je , čitajući dosije bele veštice, palio cigaretu za cigaretom. Prijatan dim je gotovo sasvim ispunio njegovu kancelariju. Dokaza je bilo i previše. Pomislio je na na žalost, davno prošla vremena kad je i u Zomeji postojala smrtna kazna. Jer šta bi drugo moglo da zaustavi ovu pošast...  ako je strpamo u zatvor, mogla bi da pobuni zatvorenice, čak i da prevaspita stražarke. Ni pod koju cenu ne sme da joj se dopusti korišćenje blendera. Ako je pustimo da radi sa drugima u polju, naćiće krišom neku šargarepu, preživeće i pored brižljivo spremane kuvane, mesne zatvorske hrane...rešenje nije zatvor. Ne. Moramo je strpati u samicu i to ne unutar zatvora, već u ludnici. Ubrizgavati joj lekove za smirenje i spavanje, po neki elektro šok, redovno je bockati, kljukati mesom, nalivati kafom, pa ćemo je možda uspavati za nekoliko godina. Do tada, ukinuti joj platu, izbaciti sa fakulteta, okrenuti decu protiv nje. Da, to je put. Totalna izolacija i progon. Ona mora da bude primer svim neposlušnim  zdravim elementima, primer puta kojim se redje ide, zapravo puta kojim uopšte ne sme da se ide....

            Istražitelj ugasi cigaretu u prepunoj pepeljari punoj žućkastih mirišljavih opušaka, omirisa svoje požutele prste i zadovoljno krenu kući. 

NASTAVAK U SLEDEĆEM BLOGU