VAU VAU VELNES

MOJI PSI

            Odkad znam za sebe dovlačim u kuću sebi prijatelje i društvo: ježevi, mačke, komšijski psi, prolazili su kroz moje ruke, sve u nadi da će jednom ostati duže. Roditelji naravno nisu bili za to, ali onda sam jednog nemačkog ptičara Rikija, koga i sad možete da vidite ovekovečenog u filmu Nije nego, za koji sam inače napisala svoj prvi scenario, vrlo mudro uvela u kuću. Vlasnici su bili stari penzionerski par, sa stanom iznad našeg, a ja sam se ponudila da im šetam psa. Vrlo brzo, Riki je provodio kod mene po ceo dan i samo bi noćio kod svojih gazdi. Letovao  je samnom na moru, obožavao me i predosetio svoju smrt. Dok sam ja bila u Engleskoj, Rikija su otrovali i više me nikad nije video. Sedamdesete godine prošlog veka bile su bez granulica i industrijske hrane, vreme kada se čekalo u redovima za kost za supu...Riki je opet obožavao kačamak, kao i svi moji kasniji psi. Tada sam i čula od Albanaca koji su studirali samnom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, uz već obezbedjena radna mesta na novootvorenoj televiziji u Prištini, da Šarplanince na Šari niko ne hrani mesom, već kačamakom. Kada bi njihovi štenci stigli u Beograd i počeli da se hrane mesom,  životni vek im nije prelazio sedam godina. Uz to su postajali vrlo krvoločni. 

            Posle smrti Rikija, koja je za mene bila vrlo traumatična, posebno kad su mi telefonom saopštili sa veterinarskog fakulteta u Beogradu da je, citiram, „meso bilo otrovano, pa ga nismo dali lavovima u zoološki vrt“, kućni prijatelji lekari i psiholozi su svi savetovali da odmah uzmemo drugog psa. U to vreme, čuvena glumica Brižit Bardo, na opšte čudjenje, pokrenula je borbu za prava  životinja i često se slikala sa svoja četiri prelepa engleska setera.

Odmah sam krenula u potragu za tim prilično retkim lovačkim psom, i našla ga na Ceraku! Moj budući Riki Drugi, bio je najpegavije štene u leglu, a ja tad nisam znala da oni pegice dobijaju kasnije...već sa godinu dana, na Petrovaradinu, komentarisaće ga iskusni lovci, rečima: „jes seter, al neššto mnogo ššaren...“ sa onim vojvodjanskim „ššš“.

Bio je vrlo načitan pas, nepogrešivo je birao retka bibiliotečka izdanja, na primer, rensesansnih komedija i jeo stranicu po stranicu. Ta ljubav prema pozornici se kasnije isplatila kada je zaigrao na sceni. Riki je bio glumački pas, igrao je sa mojom mamom glumicom Mirjanom Kodžić u komadu Zlatno tele, Iljf i Petrofa, jednog Grišu koji juri lopove po pozornici, na velikoj sceni Narodnog pozorišta, i posle svakog nastupa bi iznuren psihički, spavao i po 12 sati...

znao je sve garderoberke i binske radnike, klanjao se i dobijao ogroman aplauz, sav namirisan i okupan specijalno za tu priliku. Jednom smo bili i na krajnje nehumanoj reviji pasa na beogradskom sajmu, kada je odneo medalju Prvak Beograda, dok se prvonagradjeni Čačanin pokakio odmah pored pehara. Tada sam zapamtila da su najbolja legla engleskih setera u Čačku.

            Riki je voleo voće, naročito jabuke, i služio mi je često kao ispomoć u jedenju meni tada ogavnog kuvanog povrća. Tada sam bila žestoki mesožder i pitojedac, a čorbice i cušpajze sam krišom davala Rikiju. I on je mahnito jeo...posebno je voleo pirinač, testa, ali ne svako. Recimo, palačinke pravljene sa vodom ne bi ni okusio. Sa mlekom, da. Izbirljiv je bio i u odabiru sira, a jednom nedeljno, taj pas je prirodno postio.

            Riki drugi je takodje bio otrovan u parku, otrovom za pacove, sahranjen je negde ispod Kalemegdana. Uginuo je na dan mog venčanja i to niko nije smeo da mi kaže. Bila sam trudna sa prvim čedom, Teodorom, i medenu nedelju smo proveli na Fruškoj gori. Sanjala sam ga te noći, laganog i veselog i nešto mi je dugo pričao. Ujutru sam saznala da mog najboljeg druga više nema.

Sledećih 14 godina proteklo je u radjanju i podizanju troje dece, gde uprkos mojoj velikoj želji, nije bilo mesta za još jednog psa. Onda se desio razvod, otac je otišao od kuće, a moje troje pilića se mirno okrenulo meni i pitalo, „je l može sad pas?“. Naravno. Sele smo u kola, moja Milena i ja i zapucale u Čačak, po Badija. Badi, oranž engleski seter bio je već 4 meseca star kad smo ga izvadile iz gepeka kola u koji ga je strpao nehumani odgajivač, i dovele u naš mali čopor. Ni danas ne znam da li je mislio da je on čovek ili da smo svi mi psi, tek, deca su govorila, „njega je mama rodila u Čačku“, što već govori o bratskom statusu ovog posebnog psa. Emotivni sundjer, pomogao je svakom od nas da preživimo teške dane posle raspada porodice.

Kada nas je sve izveo na put, u dvanaestoj godini života, što je neki maksimum životnog veka engleskih setera, napravio je sebi rak testisa, rak jetre i rak slezine. Tada sam već bila u ovoj priči zdravlja i uprkos prognozi veterinara da će uginuti tokom noći, samo sam rekla, „ni gazdarica mu nije od tog umrla, pa neće ni on“. Dala sam mu kanabisovo ulje, što je posebna priča, skinula ga sa granula koje je jeo celi život, krenula da spremam živu biljnu hranu, i počela da razmišljam o tome zašto gradski psi češće oboljevaju od raka, u odnosu na seoske. Prvo, nisu mnogo srećni na osmom spratu, dizajnirani da stalno trče i njuškaju po prirodi, a hranimo ih sve industrijskom hranom za koju su nam rekli da je balansirana i idealna. Zašto onda svi moji Englezi nerado i na silu jedu granule, tek kada nema ničeg drugog na vidiku, a stoje kraj stola i moljakaju našu hranu, lučeći pri tom obilje pljuvačke?

Badi je poživeo još nekoliko meseci uz kokosovu vodu, prah papaje, gujinu travu, čaj od maslačka i druge djakonije, i otišao je posle jedne po meni sasvim nepotrebne transfuzije krvi. Otišao je da bi Milena mogla da otputuje u Ameriku. Završio je svoj plemeniti posao na zemlji i otišao dalje. Ceo blok 28, svi koji su odrasli sa njim i šetali ga, došli su u park i stavili ruku na njegove grudi dok mu srce nije prestalo da kuca. Sahranjen je na njegovim Bahamima, u dvorištu moje kuće u selu Babe, a sutradan su na njegovom grobu igrala dva fazana, što nikad u životu nisam doživela. Milena mi je ljubeći me na aerodromu, šapnula „čim se vratim, novi seter.“

Tražila sam ga dugo. Od Valjeva do Beograda, Čačka, Loznice...i onda se na internet oglasima pojavi fotografija prelepog šteneta iz Kruševca. Pošaljem Viberom fotku u Ameriku, Milena se zaljubi momentalno i ja rezervišem Djanga, dogovorivši se o preuzimanju maloga čim se vratim iz Njujorka. U Njujorku smo se iživljavale. Kupile smo mu kabanicu za kišu, džemper sa rolkom i smoking za Milenino venčanje u septembru. I sutradan, još pod uticajem džet lega, krenule smo kao nekad po Badija, u Kruševac, po Djanga. Dalje je istorija....

Django je od prvog dana pokazivao da je vegan. Stajao je kraj mene, plakao da mu nešto dam, i probala sam: bananu, šargarepu, tikvicu, brokoli, krastavac, papriku, nar, ananas, avokado, limun, grejpfrut, ne postoji voćka ni povrćka na ovom svetu, koju Django neće pojesti! Onda sam počela da ekserimentišem, proučavam, izučavam i mešam sa mesom, u raznim odnosima. Oduševljenje se ne može opisati. Po celu noć bi čežnjivo gledao u dehidrator čekajući svoju zdravu hranu... kada se pojavila i džumara Dona, izgladnela seoska snajka u koju se Django zaljubio, i ona uz njega krene da jede voće i povrće. Glodali bi zajedno koru od lubenice, sladili se dinjama, krckali trešnje sa košticama i njeno krzno je postalo divno a ne ućebano i mrtvo kao ranije. Tada sam celo leto pravila specijalitete koje sam posle beležila za ovu knjigu, nekad svaki dan, nekad svaki drugi, i verujte, nema jela koje nisu olizali za tri sekunde. 

Kuglice sa druge strane su se vukle po njihovim činijama još dugo. Nabavila sam u Sopotu i organsku pačetinu, organska jaja, kozju surutku i sir, i to im takodje kombinovala sa isklijalom speltom, rogačem, cimetom, brokolijem i malinama. Nekada bi im odmah dala jelo, ne čekajući da se dehidrira hrana, ili sam im spremala sirove biljne čorbice. Samo su mljackali, uživali i bivali sve lepši i zdraviji. Tako se rodila ideja o ovoj knjizi, o zapisu onog što sam isprobavala, uz ono što sam posebno učila o psećoj anatonmiji i potrebama u ishrani. Konačno, zabeležila sam i dijetu kojom sam izlečila kancer kod Badija.

Polovinu ovih recepata možete da pravite za sve ukućane. Uživaćete svi a eto prilike da vas vaši ljubimci poduče zdravlju....Vauuuuu!

PSEĆI MAFINI SA BUNDEVOM I BRUSNICOM

 2 jajeta

Pola šolje ulja po izboru

1 šolja pirea od sirove bundeve

1 i po šolja brašna od celog zrna (spelta, heljda)

1 i po kašičica cimeta

1 kašičica mlevenog rogača

1 kašičica praška za pecivo

Pola kašičice himalajske soli (a i ne mora)

1 šolja svežih ili pola šolje sušenih brusnica

Zagrejte rernu na maksimum. Sve sastojke izradite u jakom blenderu. Ne morate sve odjednom. Prvo od bundeve napravite pire. Blago podmažite kalupe za mafine i napunite ih smesom.

Pecite 15 minuta. Izvadite ih iz rerne i potpuno ohladite. Odlično se posle i zamrzavaju.

Ovo je recept za 34 mala mafina. Za ostale ukućane, prelijte sosom od sirovih indijskih oraha, malo meda i vode koji ste napravili u svom omiljenom jakom blenderu i ukrasite listićima nane...