SEVERNI POL - SVALBARD

MAJA VOLK

TOPI SE SNEG NA SEVERNOM POLU A VI I DALJE BULJITE U TELEFON

         Dva dana puta, cetiri aviona, spavanje na  aerodromu u Oslu...

Mladi student režije Aljosa Dakic, koji je posle mog predavanja, sanjao sneg i led i zato mi se pridružio na ovoj ekspediciji, i ja  prelazimo pola Evrope, penjemo se duz vertikale globusa, ka onom srafu na vrhu.

        Arhipelag Svalbard, sačinjen od nekoliko većih i manjih ostrva, kojima dominira lanac špicastih, zaledjenih planina Špicbergena udaljen je oko 1000 kilometara od tačke geografskog severnog pola, i 1500 kilometara od najbližeg kopna na vrhu Norveške. Bio je ničija ili svačija zemlja sve do 1920 godine kada je 5 nacija potpisalo sporazum o zajedničkoj eksploataciji Svalbardovog neverovatnog prirodnog bogatstva. Od kada je ovaj svet pronadjen, 1596 godine, od strane čuvenog Viljama Barenca, po kome se zove jedno more i jedan moreuz, krenuo je genocid nad fokama, morževima, belim medvedima, polarnim lisicama, irvasima i kitovima. Sporazum iz 1920 je možda prvi koji se bavio zaštitom prirode, životinja, biljaka, ptica i kulturnog nasledja Arktika.

           Kada smo sleteli na mali aerodrom na Svalbardu, nadomak jedinog grada koji se zove Duga godina, lili Longyearbajen dočekao nas je jedan preparirani beli medved, mnostvo bogatih norveskih turista i gospodja Andrea Cupar, koja posle 5 meseci mrklog mraka, nije želela da se odmah pojavi pred kamerom....Andrea je i razlog našeg dolaska. Osoba koja se na severnom polu ishranjuje samo biljkama, koja jede voće povrće, semenke, orašaste plodove, puna  energije, mladolika, gipka, vedra,  sa deset godina provedenih na Svalbardu velikodušno nam je ponudila svoj stan, topli auto i priču o ovom neverovatnom mestu,  gde ljudi dodju na godinu dana, a ostanu i ceo život...

        Očekivala sam  sneg led, polarnu noć sa aurorom borealis. Dočekala me bljuzgavica i plus 2 stepena. Za nedelju dana istopilo se tri metara snega. Zaledjena zemlja ne upija vodu, na sve strane su  zato barice. Snegomotori ne mogu da se kreću, pseće zaprege stoje u mestu. More nije zaledjeno, nema rupa kroz koje bi povremeno provirile glave tuljana i završile u čeljustima gladnog polarnog medveda. Glečeri se tope. Prošle godine lavina je pomerila jedan red kuća. Prošle nedelje je nova lavina ugrozila 200 ljudi, ili deset posto stanovništva jedinog grada Longjearbajena... Ništa tužnije nisam u životu videla..

Na ulasku u zgradu moramo da se izuvamo kao svuda na Svalbardu. Podovi se svi greju kao i zidovi, kuće su sojenice naslagane  na dugim šipkama koji su postavljeni po 10 metara duboko u zaledjenu zemlju .

          Vraćam se na onaj deo iz povelje, sporazuma o eksploataciji i čuvanju Svalbarda, na onaj deo o kulturnom nasledju.... Pomislićete kakvo to kultutrno nasledje postoji u tom bespuću, u večnom ledu, gde danas živi 2000 ljudi i 2000 belih medveda... recimo groblje kitolovaca,  netaknuti ruski pravoslavni krst, jedina do danas sačuvana meteorološka nemačka stanica iz Drugog svetskog rata, ostaci švedskih i ruskih naučnih stanica,  zatvorena rudarska okna...  Kročiti na Svalbard znači ući  u drugu dimenziju života, tamo gde noć traje pet meseci, ponoćno sunce bije 5 meseci a sunce izlazi i zalazi po mesec dana...gde se niko ne radja i niko ne sahranjuje. Mesto gde sa jedne strane planine prolazi poslednji krak Golfske struje, pa temperatura ne pada ispod minus 20, dok sa druge strane te iste planine vladaju nezamislivi minusi od 60 stepeni pa i niže..

            Globalno zagrevanje u živo. Gledam posledice ljudske prepotencije, milenijumnskog zločina. Uključim fejsbuk i čitam šta se dešava na društvenim mrežama. Moji virtuelni prijatelji su zadovoljni što mi nije hladno. A meni nije dobro.

             Slušam priče lokalaca o prošlonedeljnoj poseti očajne mame polarne medvedice koja je sa dva mečeta lutala gladna ulicama grada. Oni jesu zaštićeni zakonom ali niko i ništa ih zakonski ne može da zaštiti od gladi i prirodnog istrebljenja . Ni jedan propis ne štiti od topljenja  santi i glečera.

             Niko se ne šminka. Ako ne želiš nikog da vidiš, ti i ne vidiš. ako se zaželiš ljudi, odeš do kultne kafane Na kraju sveta, gde pored Lenjinove biste zidove ukrašavaju sećanja ruskih rudara. NA drugom mestu uramljena kost – penis polarnog medveda. Na zidu ogromni pršljen kita. Napolju noć, pun mesec. U predvorju hotela uključen satelit koji alarmira kad će se aurora borealis pojaviti na nebu

          . Na kraju glavne i jedine ulice velika kocka u kojoj ljudi ostavljaju nepotrebne stvari kada napuštaju Svalbard a oni koji dolaze prebiraju i uzmaju šta im treba. Od escajga do zimskih jakni, pretoplih čizama i krampona do kapa, rukavica, knjiga...Bez naplate i posrednika. Pitaju me na fejsbuku sta jedemo tamo...pa ne jedemo ni ribe ni foke, ni irvase....jedemo moje liofilizovano voće, flips od kinoe, smutije od voća i zeleniša, kavijar od algi...Aljoša je od smorfenog studenta postao vrlo živahan i energičan, zahvaljujući ovoj super biljnoj hrani...Svuda je obavezno izuvanje, ide se u vunenim čarapama, bez obzira da li je u pitanju 24 sata otvorena i ugrejana crkva sa klavirom, čajem i keksom, ili samoposluga sa prepariranim polarnim medvedom uveženim iz Kanade, ili Guvrenerkina kancelarija.. Retki pešaci  sa fluorescentnim oznakama staju u kraj dok ne prodje jedini autobus sa turistima koji ganjaju Auroru borealis  uz vruć čaj.

            Napolju prizor sa Marsa ili Meseca. Zastrašujuća tišina. Iz naselja se ne ide bez puške i signalnog pištolja. Samo jedna plavuša i student režije bazaju neustrašivo po stazama. Gleda ih crni kip rudara koji bi da korača sa njima.

            Čuje se huk vetra i topljenje snega.

            Sutradan se ipak malo zabelelo. Temperatura je pala ispod nule, ali je i dalje za ovo doba godine pretoplo.

            Cim se prodje guvernerkina kancelarija na brdu, vide se ostaci prvog sada zatvorenog rudnika uglja, odakle je sve ovo i krenulo.  Sve i dalje stoji, ispod ono malo snega, na sve strane ugalj. Kada su Nemci u drugom svetskom ratu stugli ovde zapalili su ugalj koji je goreo na Svalbardu sledecih 19 godina...

            Student Aljoša i ja krećemo da snimamo grad. Treba nam total sa neke visine. Pentramo se uz brdo, ponegde je tako zaledjeno i sklisko da hodam bukvalno četvoronoške ili četvororuičke kako bi rekao moj dobri guru Gruja. Uspravim se, okrećem se oko sebe, zora rudi, tek što nije svanulo a tek je deseti februar. Negde oko  20 og će se pomoliti sunce iznad Špicbergena. Ugledam kraj sebe u dubokom snegu tragove, pomislim da nisu možda irvasi. Definitivno nisu. Okrugli sa 3 zareza. Polarni medved. Znam da je inteluigentan kao primat, da juri brzinom od 60 kilometara na sat i da kada ga ugledam u daljini, na 200 metara, imam tačno 14 sekundi da reagujem. A ja ne mogu da se pomerim. Hranu može da namiriše na 5 kilometara daljine. Znam da mirišem na maline koje sam pojela za doručak....

Mic po mic, suljam se nizbrdo, ka crkvi. Ulazim u toplinu. Sedam za klavir i sviram prvu gimnopediju Erika Satija,. Nekako mlenaholija pristoji ovom mestu.

               Konačno, pada sneg i prekriva asfaltne puteve...

               Ovo već liči na severni pol...

               Ćujem da je tu negde i ruska podmnornica koja krstari ispod leda. Podmornicu nismo videli, ali smo zato naišli na prvo i jedino svalbardsko pivo Jedan uporni Norvežanin je posle 7 godina moljakanja, čekanja na dozvole, papirologije i pregovora sa gurvernerima, konačno dobio dozvolu da pravi svalbardsko pivo. Pivara deluje kao iz filmova Gorštak 1, 2, 3...ispred je debelim lancem  vezan jedan ljuti Haski koji ne dozvoljava pristup. Iznad prostorije sa metalnim bačvama i spakovanim limenkama, nekoliko stolova gde se uz galamu, ispija pivo. Čizme su naravno na gomili negde ispred ulaza... Pokazuju mi čizme za minus 100. Izgledaju kao najobičnije kaljače. U njima 5 cm debeli uložak od sabijene vune. 

             Telekom ovde eksperimemntiše sa najnovijom tehnologijom G8 što god to značilo. Ovo je najbogatiji grad sa najmoderniojom tehnolohijom na planeti zemlji a prijatelji me pitaju, imaš li šta da jedeš? Koliko malo znamo jedni o drugima.

              Privikla sam se na noć. Spava mi se i u podne i u dva popodne i u čletiri i u šest... Prija mi taj zimski san. Hibernacija....tonem u svet Žil Vernovih romana.

             Ja i jesam na južnoj strani Špicbergena, tamo gde u Vernovom romanu tragaju za zakopanim blagom... da su sačekali par stotina godina i ovo masovno topljenje leda, blago bi samo isplivalo na površinu....Aljosin kompas pokazuje u pravcu magnetnog severnog pola koji nije isto sto i geografski severni pol. Zaista se osecam kao da sam na vrhu globusa, i kud god da pogledam, vidim jug....oblaci promiču kao u ubrzanom filmu. Vidim jasano  i jedrenjake zarobljene u ledu pre stotinu godina kako lagano klize sa ledom ka severnom polu, dok posada umire od otrovnih konzervi...mislili su da će ih tehnologija spasti a ona ih je ubila...odjednom vidim i grčkog moreplovca Pitiju rodom iz Masalije,  kako sa Grenlanda u četvrtom veku pre nove ere upire prstom ka Poslednjoj Tuli kako je mistično nazvao kraj sveta. Rupu u koju upada igla sa kompasa... u njegovo vreme tu je i bio taj ploveći magnetni severni pol koji sada nezadrživo i ubrzano grabi preko Kanade ka Sibiru... Herodot je opisivao te mistične Hiperborejce severnjake koji su dugo dugo živeli, jedući semenke....grickam suncokret i mislim da sam jedna od njioh....

sa druge strane planete, u samom magnetnom južnom polu, svetluca kristalima okovan junak iz drugog Vernovog romana, čija se puška neraskidivo stopila sa magnetnim polom. I mene vuče nešto negde...držim se za meridijan da ne upadnem u vrtlog...

                 Budim se sa novim pokušajem zore. Malčice je svetlije nego juče. Oko mene nijanse sive, plave i bele boje, sa bledo ružičastim nebom u pozadini. Nestvarno. Uronjena u platno lokalnog slikara idem na obalu i ulazim u usamljenu kućicu sa klupicom iz koje se leti prati migracija stotine hiljada ptica. Na unutranjim zidovima drvene kućice nacrtane ptice... Ne želim kući. Ne želim da svane.

                Usplahirene Kolumbijanke mi kucaju na vrata, zovu me napolje jer se na nebu pojavila Severna svetlost, Aurora Borealis. Kao da je znala da mi je ovo poslednje veče na vrhu sveta. Izlazim u skafanderu sa našeg buvljaka i zurim u nebo. Zamišljam samog Apolona Hiperborejca, kako rukom ispisuje ove zelene talase. Konačno sam u svemiru. Boreas ili Voreas, na grčkom označava sever. Severna zora se negde zatekla i na Balkanu, gde i dalje duva severac zvani Vardar....kod njih vetar, kod nas reka...

                Odlazim do Nojeve barke, ulaza u trezor gde se čuva seme planete Zemlje. Svaka zemlja je dala uzorke semena nekih svojih karakterističnih poljoprivrednih biljaka. Negde drugde čuva se seme cveća i semenke drveća. Ovde će pohranjeno seme preživeti sve promene magnetnih polova, sve nuklearne katastrofe, eksplozije i ledena doba. Pitanje je samo, ko će ga posaditi kad nas ne bude bilo?

               Srbija zato nije ni poslala seme ni jedne autohtone biljke. Čemu to, kad će posle nas, potop...