PERU -ZEMLJA SRECNIH LJUDI

U mom detinjstvu putovanje avionom je bilo  privilegovano iskustvo. Poluprazni avioni doterane stjuardese, niko te ne kaznjava za višak prtljaga... danas su holandjani sami sebe ukinuli na aerodromu Shiphol u Amsterdamu. Više nikoga ni ne vidiš od osoblja, samo gomila smorenih putnika lagano napreduje u vijugavim redovima dok ostali bespomoćno bulje u mašine za bording karte i mašine za čekiranje. više nikoga ne možeš da šarmiraš...

Avion za Limu je krcat, jedina prijatna vest je što KLMov avion ide na biodizel...

Posle 17 sati leta stižem u Limu, glavni desetomilionski grad Perua, peti po veličini u Južnoj Americi.  Docekuje me nasmejani domaćin, Novosadjanin Lester Milidragovic, vlasnik kompanije Superfoods, koja proizvodi NAŠU peruansku MAKU,  na nekih 10 hektara andinske zemlje. Posle dva i po sata vožnje kroz beskrajni grad, dolazimo u mestašce Sinegilju, koja će mi biti baza  za sve pravce daljeg putovanja..zaprepašćena sam kamenom pustinjom koja okružuje Limu. Ovde nikada ne pada kiša. Rastinje se zaliva dva puta dnevno. Prvi susret sa srećnim jednostavnim ljudima, je na pijaci na kojoj nema čega nema. Od prodavaca kokosa, hiljade vrsta krompira, kukuruza i banane, do mesta gde se sprema specijalitet peruanske kuhinje, živa riba seviće u sosu od limete i belog luka..

 ...  Peru je zemlja super hrane, mesto gde postoji 150000 autohtonih biljaka kojih nema nigde drugde na planeti. poslednjih deset godina odande dolaze neverovatne žitarice pune proteina, kinoa, chia, amarant, peruanska maka kao biljka plodnosti, mačja kandža koja topi ciste, kamu kamu koja ima najveću količinu vitamina C na planeti....

 Lima je grad stalno obavijen oblacima i maglom, a sunca ima svega nekoliko sati dnevno. 10 miliona ljudi, automobila, autobusa čini da se satima ulazi i izlazi iz grada. Uništena zemljotresom sedamdesetih godina prošlog veka, Lima je sačuvala staro jezgro, koje se smatra najlepšom arhitektonskom celinom u Južnoj Americi.

Prošetali smo se pešačkom zonom, nalik Knez Mihajlovoj , popili nacionalno pice chicha moradu od crnog kukuruza ananasa cimeta karanfilića i šećera od trske, i  stigli do glavnog gradskog „Trga od oružja“ (Plaza de Armas), sa gradskom većnicom, predsedničkom palatom iz 1938, i crkvama iz 16. i 17. veka, Mersed i San Pedro. U katedrali iz 16. veka nalazi se grob osnivača Lime, čuvenog Fransiska Pizara. Taman kad sam posmislil sad bi dobro došla jedna procesija, eto gomile sveta... Pridjem i ugledam zaštitinicu LIME, svetu Rozu  Za kojom se pružio dugačak red naroda vojske i vojne muzike....

  Sutradan je počela ekspedicija. Ukrcali smo se u luksuzni autobus sa ležajevima koji cele noći putuje i prelazi preko 4000 metara visokih Anda, ne bi li se sa druge strane spustio u gornju i srednju Amazoniju, koja se prostire od 2500 do 1500 metara nadmorske visine. u zoru smo stigli u gradić Tingo Maria, na samo 500 km od prestonice, gde vlada tropska klima, padaju noću nevidjene tople kiše i džungla buja, uprkos nadmorskoj visini od 2000 metara.  Prelazak preko 4000 metara meni nije doneo mučninu i povraćanje jer je moj organizam čist i bez otrova, ali sam morala da dišem polako i duboko..

TINGO MARIA se nalazi u podnožju planina koje zovu Uspavana lepotica  ima obris devojke koja spava...

Na samo par minuta od grada, nalazi se nacionalni park sa bezbrojnim vodopadima i pećinama.   to je možda bio najčudesniji i najautentičniji dodir sa netaknutom prirodom, sa pravom amazonskom džunglom. Malo hodanja po visećim drhtavim mostovima, vožnja otvorenim triciklom koji je osnovno prevozno sredstvo u Amazioniji,i stižemo do glavne turisticke atrakcije penjanja po vodopadima sa tako romantičnim nazivom NIMFIN VEO.

Svuda dobroćudni psi nešto njuškaju, dok mi prijatan postariji vodič daje  stare starke za pentranje po stenama i prica kako je vodopad dobio ime. Tako se, kaže,  zvala neka popularna tv novela  pa su odlučili da po njoj nazovu vodopade...

Posle 2 kilometara pešačenja došli smo do prvog od 12 vodopada Nigde drugog puta, nego penjanje uz vodu i stene!  Prepala sam se živa, ja koja ne smem da se popnem merdevinama uz drvo da uberem trešnje, ali me je priznajem, bila sramota od psa koji nam je pravio društvo i bez problema se verao uz kamenje. Buljim tako ispred sebe, gledam kamen po kamen, plašim se da se ne okliznem. Ali dobroćudni vodič, koji poput divokoze ide ispred mene baci mi konopac sa čvorovima, i mic po mic, eto mene polako na vrhu prvog vodopada, pa drugog, trećeg...

.Lester se  nabijen adrenalinom verao bez problema, a ja sam pogledom tražila neverovatne plave tirkizne leptirove o kojima sam toliko slušala. Kažu da kada ti leptiri promene putanju i mahanje krilima, da se menja klima na planeti....i zaista , par tirkiznih ali za kameru neuhvatljivih leptira nas je pratilo a onda su iščezli u dubini džungle.

Džungla ili hungla kako ovde kažu je zaista haos. Hiljadugodišnja stabla, neka oborena od zemljotresa, blokovi kamenja, sedimenti stena poput prirodnih stepenika, džinovsko zmijoliko korenje, debele lijane, po neka orhideja u visini, i peckavi komarci. Ogromni. Ali premazani smo njihovim sprejom protiv insekata i zaista nigde ni plika ni uboda....

 Malo su me vukli, malo sam se ja učila veštini penjanja, tek od 12 vodopada, uspela sam da se popnem uz 8, i predjem u vis neverovatnih stotinjak  metara...pila sam tu izvorsku vodu, i konašno shvatila zašto se petina sve  pijaće vode sveta nalazi baš u ovim planinama. Gde god da pipneš Ande, iz njih sa ovih neverovatnih visina, izviru potoci, rečice,  i sve se sliva i  uliva u  vijugavu anakondu budućeg Amazona... moj otac je 1968 godine bio na festivalu filmskom u Sao Paolu i stigao do ušća Amazona u Atlanski okean. Pričao mi je nedavno da je tamo Amazon širok 80 kilometara, kao Jadransko more i da se tek iz aviona moze sagledati. Ja sam krenula sa druge strane, od izvora ka mladom Amazonu...

Dok pijem i umivam lice prozirnom izvorskom vodom, pokušavam da shvatim  ovo nepregledno prostranstvo zvano Amazonija, koja se prostire na nezamislivih 5,5 miliona kvadratnih kilometara površine i zahvata devet država: Brazil, Kolumbiju, Peru, Venecuelu, Ekvador, Gvajanu, Surinam i Francusku Gvajanu...

Geolozi smatraju da su Andi prilikom sudara geoloških ploča (a ispod Perua leže tri takve ploče i zato tlo neprestano podrhtava), zaokružili sve vode Južne Amerike. Erozijom istočne obale, one su potekle ka Atlantskom okeanu, stvorivši pluća sveta, Amazoniju. Amazonija ubrzano nestaje. Gledam kako se nemilice sve krči i zemlja prodaje budzašto. Novo pristigli tricikli i motocikli ispuštaju izduvne gasove i predvidja se da će do kraja 21. veka Amazonija nestati. Kada čoveku izvade pluća, on umire.

Amazoniju dele na visoku, srednju i donju. U donju niko više ne ulazi jer tamo jos uvek žive plemena koja nisu nikad videla ono što mi zovemo civilizacijom niti su ikad srela belog čoveka. Vlada Perua u nameri da ih zaštiti je zabranila ulazak u donju Amazoniju.

U plucima sam sveta i disem. Duboko...nema kreštanja ptica. Samo zvuk vode koja se obrušava sa visina. Osećam se kao da sam u filmu Džona Bormana, Smaragdna šuma. Voda je zaista smaragdna, i zeleno je zaista zeleno. Ne želim da se vratim u grad sa pilećim krilcima na tezgama. Želim ovde da ostanem.

Naš drugi vodič, koji nam čuva telefone, novac i dokumenta, pun strpljenja pokazuje mi koju lijanu da uhvatim i na koji kamen da stanem.

Amazonska prašuma sadrži preko 390 milijardi stabala 16.000 različitih vrsta. Ispod nje teče podzemna reka Rio Hamza duga  šest hiljada kilometara, 400 metara manje od Amazona, a u jednom delu čak teče vertikalno. 

U amazoniji postoje dva godišnja doba. Kišno i sušno, Sad smo na granici. Noću pada kiša a preko dana je suvo. Kada dodje kišni, vodopadi postaju opasni, neverovatna vodena sila krene iz ovih brda i spaja se sa podzemnim vodama u nepreglednu vodu...._

Više ne osećam strah. Lester je pun energije i namerava da se uzvere uz poslednji nimfin veo. Ja odustajem i posmatram okolinu iz senke jednog neverovatnog drveta.

Amazonska dzungla je dom više od 2,5 miliona razlicitih vrsta insekata, vise od 40000 različitih biljaka, 1,5 hiljada vrsta ptica i više od 2 hiljade vrsta riba.

Ako se nalazite ispod drveca, skoro je kompletan mrak, tako da ako počne da pada jaka kiša, treba će oko 10 minuta pre nego što vas pokvasi.

Medicina je tek testirala samo 1% biljaka u ovoj prašumi, od  40000 medicinskih biljaka kojih ovde ima. Decu ovde uče za šta je koja biljka dobra i svi sve znaju... setim se jedne moje gošće u Babama kojoj sam dala zadatak da mi donese iz bašte maslačak a ona me pita, kako izgleda maslačak....
Interesantno je da Većina hrane koju jedemo baš potiče iz ove džungle: Banane, crni biber, čokolada, kafa, kukuruz, ananas, pirinač i paradajz.

Svake godine se zapali 2,7 miliona ari ove dzungle.
U Amazonskoj prašumi se nalazi 6,000 izuzetno retkih drveća, u proseku svakog trećeg dana bude otkrivena nova životinjska vrsta, odprovidnih žabica kojima se vidi kako pulsira srce do providnih leptirova kroz čija krila se vide orhideje na drveću...

Gledajući sada nepristupačno lice amazonije, mislim kako je  nekada vrvela od života i bila gusto naseljena. Arheolozi otkrivaju da postoje dokazi da je pre dolaska Kolumba ovaj region bio pun naselja, čak i gradova.  Deset miliona indijanskih plemena vladalo je ovom šumom, dok ih danas ima svega 200 000.

12 oktobar, moja slava Miholjdan, ovde se decenijama slavio kao Kolumbov dan, dan kada je otkrivena Amerika. Od pre nekoliko godina, zahvaljujuci naporima drzave Venecuele 12 oktobar je proglašen za DAN OTPORA.  Dan kada je počeo jedan od najvećih genocida u istoriji ljudskog roda...

Gledam kako amazonski mravi strpljivo rade oko ogromnog mravinjaka i setim se njihovih sunarodnika iz zoološkog vrta u Kelnu.   Oko 500.000 mrava je u Nemačkoj, u organizaciji Svetskog fonda za zaštitu prirode nedavno demonstriralo za spas Amazonske šume čiji opstanak ugrožava sve intenzivnija ekonomska aktivnost.

tada je "defilovalo" pola miliona insekata koji su, umesto plakata, nosili listove na kojima je pisalo "Spasimo Amazoniju", "Merkelova, upomoć!" i "Solidarnost".

U povorci su bili južnoamerički mravi sekači lišća, poznati pod imenom Atta, koje upravo gledam kako užurbano mile po čvornovatom drveću čije korenje izlazi dva metra iznad zemlje....

zdravstveno stanje Amazonske šume je alarmantno. Nedavna studija, objavljena u časopisu Nature, otkrila je da Amazonija absorbuje dva puta manje CO2 nego pre 25 godina, što preti da još više pogorša posledice planetarnog zagrevanja.

I tuzno pomislim. Za ovu planetu mnogo je plemenitije biti glista nego čovek. Glista od  djubreta napravi zemlju, a mi od zemlje napravismo djubre....

Lester se popeo uz najvisi vodopad i ušao u pećinu. Sada mi je zao što se i ja nisam uspentrala...

Posle celodnevne avanture po vodopadima, u život me povratila jedna zrela slatka papaja i kokosova voda sa mangom ... Spavanje uz dobovanje tropske kiše u hotelu sa parkiranim motociklima u lobiju i sledećeg jutra hvatamo grupni taksi za novi grad u džungli, Aguatiju.

 Automobili su od nedavno stigli do amazona i opčinjeni brzinom, vozači ludo voze, pretiču u krivinama kamione, tako da sam uglavnom zatvarala oči da ne bih vrištala. Na moje pitanje koliko ima nesreća, stigao je odgovor ne mnogo. Ubrzo sam shvatila i zašto. Tolarantni vozači, svi se sklanjaju, svi uspevaju da izbegnu sudare, kako, ne znam, ali ima nešto u tim ljudima koji su beda, sirotinja, ali nasmejani, mirni, okrenuti mnogobrojnim članovima svojih porodica. Srećni ljudi. 

Malo malo pa su neki radovi na putu i stoji se satima. Niko nije ljut ni nervozan,žene prodaju čips od banana i svežu papaju a naoružani vojnici štite vozače i putnike od razbojnika.

U Aguatiji smo smešteni na samoj ivici močvare sa krokodilima, pored ribnjaka sa pajčetom, najvećom ribom Amazona i sveta koja dostigne dužinu i do 3 metra i kućnim ljubimcima zelenim papagajem koji se smeje, lenjivcem koji je uspeo da pobegne u džunglu i jatom pataka, u motelu gde nema vrata, nema prozora, sa limenim krovom po kome udara kiša, terasama bez ograda ali beskrajno čistim, udobnim krevetom gde sam provela kišnu amazonsku noć. Lilo je iz neba i zemlje, i sve je to ujutru nestalo uz sunce  i sok od papaje, manga, ananasa, ćirimoje....U Peruu i najsiromašnija porodica u faveli ima blender. Voće se jede u velikoj količini...

Aguatia je pun ljudi, tricikala i grilovanih pilica po ulicnim tezgama. Nastavili smo dalje ka prirodnoj atrakciji, vodopadu pod imenom Mladin veo. Uz put siu mi pokazali kafanu u obliku letećeg tanjira.

Vozim se luksuzno, sedim na dasci prebačenoj preko ivica prikolice koju vuče motocikl.  Stižemo do crnog djavoljeg vodopada, gde se voda sliva niz potpuno crnu stenu koja ako se bolje zagleda ima obrise djavoljeg lica. ... par stotina metara dalje, izletnicki kompleks MLADIN VEO. divno uredjen park sa ogromnim amazonskim drvećem i belim cvetnim zvonima, čiji miris ima halucinogena svojstva....

Smaragdna voda, topla i prijatna, prirodna hidro masaža,....

 nezaboravano popodne, gde ja glumim Kristinu iz filma Maratonci trče počasni krug....

Napolju je sparno i vrelo, i kupanje u vodopadu je pravo osvezenje.

Sve vreme u glavi odjekuje neka peruanska kumbija koju je pustao sa kasete vozac onog mahnitog taksija... samo bih da pevam. Padaju selfiji koje nocas stavljam na instagram.

Lester uziva u snimanju...a ja  jedva cekam sta ce doneti sutrasnji dan. Kuda cemo krenujti  na nasem uzbudljivom putu kroz Amazoniju....